Maja Novi Sad

Školska kuhinja je standardni objekat škole, naročito osnovne. Školski mlečni obrok ima izuzetan značaj za korekciju tipičnih deficita prosečne dečje ishrane u porodici kod nas. Zbog toga se školskoj mlečnoj kuhinji mora pokloniti posebna pažnja. Nažalost, kod nas su ove kuhinje u stalnom brojnom opadanju, pa se i neke nove školske zgrade grade bez odgovarajućeg prostora za njih.

Školska kuhinja je u našoj sredini organizovana na dva načina:

a/ kao školski dopunski obrok – mlečni obrok (užina), koji je namenjen svim učenicima u cilju korekcije i dopune postojeće porodične ishrane, i da nadoknadi energetski rashod nastao tokom školskih aktivnosti i

b/ kao ishrana u produženom ili celodnevnom boravku. Pošto ovakav vid ishrane obezbedjuje i do 75% dnevnih potreba, neohodno je da bude dobro izbalansirana i kvantitativno, ali i po zastupljenosti svih nutrijeneta!

Nezadovoljavajuća ishrana školske dece, ozbiljno kompromituje njihovo zdravlje, kapacitet učenja, povećava trend pogoršavanja navika u ishrani, pogoršava stanje ishranjenosti i u krajnjem utiče na prevalencu obolevanja u kasnijem-odraslom dobu svake jedinke.

U petoj – šestoj deceniji 20. veka, obuhvatnost dece školskim dopunskim mlečnim obrokom je bila 100%. Kasnije je ta obuhvatnost dece školskim obrokom beležila konstantno opadanje. Studije početkom osamdesetih godina proslog veka kažu da je u Vojvodini obuhvatnost dece iznosila 80%. Energetska i biološka vrednost ovog obroka ne zadovoljava u većini škola, ne samo zbog teškoća u finansiranju, nego i u nerazumevanju značaja same ishrane. Podaci za Novi Sad i bliže okoline, tokom skraja prošlog veka kazuju da taj obrok koristi samo 50 % učenika osnovnih škola, a u srednjoj školi nema organizovane ishrane.

Na teritoriji grada Novog Sada i njegove okoline, postoji 32 osnovne škole koje obezbeđuju užinu učenicima. U tri od 32 objekta učenici mogu sebi da obezbede hranu kupovinom iste, po svom odabiru u samostalnim trgovinskim radnjama pri školama.

Šta je neophodno uraditi po tom pitanju?

· da škola ima adekvatni objekat za pripremu obroka:

a/ ukoliko je to školska kuhinja – mora odgovarati zahtevima kao i za svaki drugi objekat društvene ishrane;

b/ za mlečnu školsku kuhinju minimum prostora je čajna kuhinja, ostava i trpezarija kapacitirani prema broju učenika;

· sanitarno - higijenski uslovi za ove prostorije su u svemu isti kao i za objekte društvene ishrane, te ih na isti način kontrolisati;

· oformiti Komisiju za ishranu pri svakoj školi, koja bi obuhvatala stručne kadrove;

· racionalno planirati jelovnik od strane ovlašćenih organizacija;

· pristupiti monitoringu kvaliteta i zdravstvene ispravnosti hrane u školi;

· vršiti permanentan sanitarno-higijenski nadzor objekta i zaposlenih;

· utvrditi te prospektivno pratiti i analizirati stanje ishranjenosti dece u osnovnim školama (kao obavezan vid školovanja sve dece);

· obezbediti materijalna sredstva koja bi zadovoljavala finansiranje ishrane školske dece (potpuno ili sa velikim procentom učešća zajednice).

U cilju napred rečenog, uključenje prehrambene industrije u pripremi i distribuciji obroka, sa očekivanim kvalitetom i zdravstvenom bezbednošću istih, uslovilo bi ispunjenje većine napred rečenog a to bi doprinelo da i naša deca imaju pravilnu ishranu, naučili bismo ih kvalitetima dobre i pravilne ishrane a sa tim dolazi i poboljšanje uspeha u učenju. Mislim da sve ovo sto je nabrojano je cilj svih roditelja ali i društevene zajednice, a sve je to veoma lako izvodljivo a od nas samih zavisi da li ćemo to i ispuniti.