Maja Novi Sad

O zavisnostima od psihoaktivnih supstanci rečeno je mnogo, ali je u našem gradu, za razliku od drugih gradova u Srbiji i učinjeno mnogo da se problem ublaži, i da se ovim nesrećnim ljudima i njihovim porodicama pomogne.

U gradu postoje tri zvanične institucije koje se bave bolestima zavisnosti – Klinika za bolesti zavisnosti, Metadonski centar i Dispanzer za bolesti zavisnosti u Domu zdravlja, kao i udruženje EMPRONA u kojem se nalaze volonteri lekari, psiholozi, studenti, i mnogi drugi dobronamerni ljudi.

Problemi sa kojima se ove institucije susreću su nerazumevanje, nedostatak finansijskih sredstava i prostora, nedostatak, pre svega, političkog sluha, kao i stigmatizacija pacijenata kako od okoline, tako, i neverovatno, od ljudi zdravstvene struke.

U mnogo navrata upravo su ljudi koji se ovim problemom bave bili izlagani dnevnopolitičkim manipulacijama rukovođenih raznim, prolaznim, „interesima“, a uglavnom podozrenju, a moramo da se složimo da je problem velik, i da se može ublažiti jedino na stručan, kvalitetan način.

Svim restriktivnim merama koje može da sprovede država moguće je smanjiti zavisnosti od supstanci za maksimalno 15 %, a kvalitetnim programima za više od 50 % .

Upravo programi koji se sprovode u Novom Sadu potencijalno mogu da ublaže problem, jer su stručni, kontrolisani od struke i do sada efikasni, te je, po mom mišljenju neophodno pronaći sredstva u budžetu grada koja bi omogućila nesmetan rad ovih ustanova.

Gledano uopšte, ovi programi su jedino što je obeležilo u psihijatriji, opšte principe. Glavno pitanje je - kada metadon i dokle metadon? Postoje takozvani alternativni programi, koji obuhvataju lečenje u raznim komunama. Pitanje je da li je to lečenje, ili resocijalizacija? Resocijalizacija je užasno važna stvar, ali nužno i nastavak lečenja koje mora da bude pod nadzorom struke koja se zvanično bavi lečenjem, a to je zdravstvena, ovde psihijatrijska struka. Jedina koja se nalazi pod kontrolom, i jedina koja može kvalitetno da kontroliše sve ostale napore je psihijatrija. A psihijatrija do sada to nije mogla jer nije imala sredstva i razumevanje lokalne vlasti.

Jedno je kvazimoralizam, a drugo je realnost.

50% u lečenju psihijatrijskih poremećaja čine psihijatrijske ustanove, a 50% razne socijalnopsihijatrijske mere. Da bismo dobro počeli i bolje nastavili, neophodno je uspostaviti pravu saradnju, jer uspeh čini jedino puno zbrinjavanje, a ne pojedinačni napori. U tome je ključ uspeha, i na tome treba insistirati u sledećih mnogo, a ne samo četiri godine. Saradnja, samo saradnja, i kontrola eksperata, što je uloga državnih institucija, potencijalno može da dovede do rezultata - smanjenja broja ljudi koji su zavisni od supstanci.